Planeta Zlombija
Priča
Priča o očaju, i o pojedincima koji su svesni ambisa koji je stvorio kontrolisani svet čiji su proizvod, i koji ostaju prikovani za njega. To je upravo onaj svet koji ih, iz istog razloga, vuče u sebe.
Ti pojedinci su duboko u ambisu, kopaju sve dublje svakog dana dok to ne postane njihov način života, ne shvatajući koliko je plitak i iluzoran taj kontrolisani svet propasti, onaj koji je napravljen za njih.
Podsetnik da pogledaju u sopstvenu snagu, napuste samosažaljenje i zakorače u svetlost nekontrolisane sile prirode, uvek prisutne u njima samima.
Planeta Zlombija
0:00
0:00
Ej moj prijatelju, drugarice, rode, brate, sestro I dragi druže...
Da li ti spomenici po glavi kruže?
Da li radiš stvari za sebe,
Ili samo želiš da drugi džaraju na tebe?
Naravno i to je sve možda samo za sebe,
Kad pustiš da te neko u mozak neprestano jebe.
Onda kažeš: “Zaslužujem da se drogiram,
Jer u ovom svetu mogu samo da se mumificiram i foliram!”
A ja kažem, pusti zombije sa planete Zlombije,
Neka se sa magičnim sandukom druže,
Jedinu realnost i spontanost u sebi ego kavezom rovare i guše,
Nek im na mozak ta promaja puše dok ne izduše.
Čak su i geometriju smislili, veličali, sagradili, pripremili i obradili,
Mnogo su bili vredni baš su se planski uradili.
U prošlosti su se isto tako sadili,
U budućnosti živeli, a u sadašnjosti vadili,
Naravno ništa nisu videli al su se od svega pošteno ogradili.
Uvek zato direktno ti kažem, da te ne lažem,
Jer ako mažem tebe tada balsamujem samo sebe...
Prijatelju, drugarice, rode, brate, sestro i dragi druže,
Nek se te krvave ruže, kad su posečene sada na grobovima suše,
Izdigni se iz drame i pusti više to uže sa grane.
Jer vidim jasno kao i u sebi tragove magije prirode u tebi.
