Priča
Priča o ljubavi, strasti, samoći i očaju u kontrolisanom svetu koji postoji samo u umovima i raspoloženjima namučenih duša koje su mu podređene.
Jedan čovek, Vatro, pokušava da pronađe svoju drugu polovinu, Slavu, kako bi njegovo postojanje kao ljudskog bića bilo potpuno. Ali da li je ona tu? Da li je on tu? Hoće li se ikada sresti? Treba li da čekaju da se stvari dese? Šta iz toga proizlazi? Treba li da pate još, dok patnje više ne bude? Ili da puste traganje, kako bi put mogao sam da se pronađe?
Kroz očaj i patnju, Slava konačno pronalazi svoje mesto na drugoj strani sveta, u podzemlju, zajedno sa Vatrom. Ali ima još.
Zlatna Jaja
0:00
0:00
Jedina senka koju sam ikada posmatrao,
Krije od svetla bojažljivo, iskreno, direktno,
U dubini svoje tame toliko radosti i sreće same i svega toga
Što je ovaj svet pokušao da satre u samom životu svome,
Ali ne uspe sakriti sa pogleda visinom,
Tom odabranom, odbranom. Crninom.
Samo nju bi nesvesno da gledam, tren, tražim i da je čekam,
Do kraja ove igre što nazivamo “postojanje”
Ili samo jednostavno “sranje”.
Jer sve ostalo je zaostalo i postalo
Bez ičega što bi zasenilo oblik života od sjaja,
Sve su to zlatna jaja, bar za mene,
Samo pojave igre svetlosti i tame,
Puko grcanje realnosti
Usamljeno uma stanje.
Kao čaša puna vazduha ili tečne praznine,
Specijalni efekti, obrisi bez horizonta i širine.
Nešto sa čime ne znaš da izađeš na kraj,
Zato što čekaš da se završi da počne nov trenutak taj…
Nešto u čemu svi pate, na izgled beskrajno, trajno…
Ali bez ikakve potrebe niti suštine,
Samo sive lubanje, lobotomija i sline.
Da li mi to znamo kad smo sami?
Ili od silne svetlosti ne vidimo naše senke u tami?
